Nepromenljive vrste reči

Pošto zaista ne znam šta ću sa sobom rešila sam da nastavim započeto, pa možda na kraju neko bude i imao neke koristi od mene. 🙂 U prošlom delu sam pisala o promenljivim vrstama reči. Ostale su nepromenljive vrste reči i još svašta nešto, pa dokle stignem.

Promenljive vrste reči su: imenice, zamenice, pridevi, glagoli i brojevi.

Nepromenljive vrste reči su:
prilozi, predlozi, veznici
, uzvici, rečce
.

Prilozi

Prilozi stoje obično uz glagole i kazuju mesto, vreme, način, uzrok ili količinu vršenja radnje.

– za mesto: ovde, onde, levo, desno, napred, pozadi, blizu, daleko, ovamo, tamo, napred

– za vreme: odmah, danas, juče, sutra, nekada, nikada, letos, ujutru, već, tek

– za način: sporo, lako, brzo, lepo, ovako, složno

– za količinu: malo, mnogo, dosta, puno, još, onoliko

– za uzrok: zato, stoga

Predlozi

Predlozi su nepromenjive vrste reči koje izražavaju odnos između bića, stvari i pojava i utiču na padež reči uz koju stoje. Stoje ispred imenica i ličnih zamenica koje se nalaze u određenom padežu.

– od, do, iz, spred, iza, iznad, ispod, između, pored, pre, posle, osim, uz, kroz, na, o, po, pri, u, s, za, radi, zbog…

Veznici

Veznici su nepromenljive vrste reči koje služe za označavanje veze među pojedinim rečima u rečenici, kao i među rečenicama.

– pravi veznici su:  i, pa, ali, da, dok, jer, ako

– nepravi veznici su: kada, već, dakle, pošto, kako

Veznici mogu biti i zavisni i nezavisni. Nezavisni veznici su oni koji vezuju naporedne rečenice i mogu biti:

– sastavni (i, ta, pa, ni, niti),

– rastavni (ili) i

– suprotni ( ali, no, nego, već, a ).

Zavisni su oni koji vezuju zavisne rečenice (iako, mada, premda, jer, ako, dok, kako, pošto).

Uzvici

Uzvici su pojedini glasovi ili skupovi glasova kojima se izražavaju lična osećanja ili raspoloženja.

– jao, joj, oj, uh, ah, oh, uf, ura, ua, vau, opa, op, ups, oho, mrš, kuš, iš, mac…

Rečce

Rečce su reči koje izražavaju lični stav govornika prema onome što govori.

– potvrdne i odrične: da, ne

– upitne: li, da li, zar

– imperativne: neka

– uzvične: ala

– zaključne: dakle

– isključne: samo, jedino

– poredbene: kao

– pokazne: evo, eto, eno

– za isticanje ličnog stava: sigurno, naravno, zacelo, dakako, verovatno, valjda, možda, nipošto, uistinu, zaista, zbilja

–  za posebno isticanje: upravo, baš, bar

– za isticanje suprotnosti: međutim, pak

U rečce se još ubrajaju i: inače, takođe, uostalom…

Rečenice

Rečenica je skup reči, (a može biti i jedna reč) koji ima određeno značenje. Rečenica je izgovorena ili napisana misao i sa njom saopštavamo svoje misli, osećanja i obaveštenja.

Prema značenju rečenice se dele na:

– Obaveštajne

rečenice su rečenice u kojima su data obaveštenja o nekim događajima, radnjama ili pojavama, na kraju obaveštajne rečenice stavlja se tačka.

Primeri:

– Jovan ide u srednju školu.

– Dečak pliva u bazenu.

– Jovana trenira atletiku.

– Upitne

rečenice su rečenice pomoću kojih su postavljena razna pitanja. Na kraju upitnih rečenica stavlja se upitnik.

Primeri:

– Kako se zoveš?

– Koliko je sati?

– Da li je Ana tvoja sestra?

– Imaš li da mi daš tu knjigu?

– Uzvične

rečenice su rečenice u kojima su iskazana neka osećanja, lepa ili ružna. Na kraju uzvičnih rečenica nalazi se uzvičnik.

Primeri:

– Danas je divan dan!

– Ti si najbolja mama na svetu!

– Jao slomila sam nokat!

– Napred, Zvezdo!

– Zapovedne

rečenice su rečenice u kojima je iskazana neka zapovest, naredba, zabrana, dozvola ili molba. Na kraju zapovednih rečenica nalazi se tačka (molba, slaba zapovest) ili uzvičnik (stroga zapovest).

Primeri:

– Dodaj mi čašu.

– Stani!

– Molim te, donesi mi čašu vode.

– Izlazi napolje!

– Zatvori ulazna vrata.

– Željne

rečenice su rečenice u kojima je iskazana želja da se nešto ostvari. Na kraju željnih rečenica se nalaze uzvičnik.

Primeri:

– Srećna slava domaćine!

– Neka ti se ostvare sve želje!

– Crkni, nepismeni stvore!

Prema sastavu rečenice se dele na:

– Proste

rečenice su rečenice u kojima ima samo jedan predikat. One mogu biti proste neproširene rečenice i proste proširene rečenice.

– Proste neproširene rečenice su rečenice koje imaju samo glavne rečenične članove, predikat i subjekat.

Primeri:

– Ivan peva.

– Toplo je.

– Proste proširene rečenice su rečenice koje pored glavnih rečeničnih članova imaju ijoš neki dodatak. Dodaci u prosto proširenoj rečenici mogu biti imenski i glagolski dodaci.

Primeri:

– Tvoj drug Ivan peva lepu pesmu.

– Danas je jako toplo.

– Složene

rečenice su rečenice koje se sastoje od dve ili više prostih rečenica, odnosno to su rečenice koje imaju dva ili više predikata.

Primeri:

– Ivan peva lepu i poznatu pesmu.

– Igor sedi na stolici i igra se kockicama.

Služba reči u rečenici

Rečenica se sastoji od rečeničnih delova, koji imaju odgovarajuću službu u rečenici. Članovi se dele na glavne i zavisne članove rečenice.

Glavni rečenični članovi su: subjekat i predikat

– Subjektom

se iskazuje vršilac radnje, nosilac stanja ili uzročnik zbivanja koji su u rečenici označeni predikatom. U službi subjekta najčešće su imenice i zamenice u nominativu ili skupovi reči sa imenicom u nominativu.

Primeri: (subjekat je obeležen plavom bojom)

– Igor je u sredu dobio peticu.

– Moj najbolji drug je Petar.

–  Na prozoru vise zelene zavese.

– Tata je srećan zbog mog uspeha.

– Predikat

je deo rečenice koji subjektu pripisuje neku radnju, stanje ili zbivanje. Reči koje označavaju radnju su glagoli, a pored glagola u službi predikata mogu biti imenice, zamenice, pridevi, prilozi i brojevi.

Primeri: (predikat je obeležen zelenom bojom)

– Petar  jede jagode.

– Jovan je moj profesor.

– Mačka juri miša.

Zavisni rečenični članovi su:

– Objekat

Objekat je glagolska dopuna kojom se kazuje predmet na kojem se vrši radnja ili u vezi sa kojom se vrši radnja. U službi objekta su najčešće imenice i zamenice. Objekat može biti iskazan sa jednom rečju ili sa skupom reči.

Primeri: (objekat je obeležen ljubičastom bojom)

– Sanja peva pesmu.

–  Učiteljica ih je pohvalila.

– Dragana čita novine.

– Deda je unuci ispričao priču.

– Atribut

je dodatak imenici koji kazuje osobinu, pripadnost ili količinu onoga što znači imenica. U službi atributa najčešće su pridevi, a pored prideva u službi atributa mogu biti brojevi, zamenice i imenice u nekom zavisnom padežu.

Primeri: (atribut je obeležen narandžastom bojom)

– Pili smo pivo iz flaše.

– Snežana ima ogrlicu od zlata.

– Onaj maleni dečak trči.

– Isprljala sam narandžastu haljinu.

– Apozicija

Apozicija je dodatak imenici koji na drugi način (pomoću novih podataka) kazuje ono što znači imenica. Službu apozicije obično vrši skup reči u kojem je imenica glavni član.

Primeri: (apozicija je obeležena zelenom bojom)

– Tamara, Sandrina ćerka, lepo peva.

– Dobila sam knjigu od Jelene, naše komšinice iz zgrade.

– Edi, Markov pas, je mnogo pametan.

– Priloške odredbe

su glagolske dopune kojom se iskazuje vreme, mesto, način, količina ili uzrok vršenja radnje iskazane predikatom. U službi priloških odredbi najčešće su prilozi i imenice u nekom padežu sa predlogom ili bez njih.

Primeri: (priloške odredbe su obeležene plavom bojom)

–  Stefan je bio u Beogradu.

– Ivanin trotinet se nalazi ispred kuće.

– Nisam dolazio u školu zbog gripa.

– Uradila sam to iz ljubavi.